O blogovanju, vrućinama, vodi i još nekim sitnicama

Čini mi se da od kad sam počela sa ovim blogom neprestano kukam zbog vrućine i što ne možemo napolje. Ali, tako je to kad živite u Podgorici.

Ipak, brčkanje, makar i u lavoru, svakodnevno nam uzme bar pola sata vremena. Izađemo na terasu, sipam vodu u lavorče, dam mu nekoliko posudica, nakad sunđer, nekad tanju molersku četku, i zabava počne.

M ne voli one dečje bazenčiće, odmah izađe van, čučne kraj bazenčića i krene da ubacuje igračke unutra, kao što inače radi u lavorčiću. A, i mami je tako lakše, ne mora da puni i prazni onoliki bazen, sa lavorom je to mnogo lakše.
E, sad, neko će reći, brčkanje u vodi, šta je tu novo, ali samo da napomenem ovde da ovo nije blog o tome kako je fino i pametno moje dete, niti o komplikovanim aktivnostima, već naprosto, spisak ideja šta raditi sa malim detetom po celi dan. Sad, ideja, i nije da su neke ideje, ali zasad je i ovo previše :)

Pošto se nekad osećam kao da nekoga varam ovim svojim ''idejama'', evo malo pravdanja. Od kad se M rodio kopam po netu, skupljam savete i jedva sam čekala da malo poraste da nešto od aktivnosti sprovedemo u delo, jer, dok je M bio beba, bilo mi je vrlo frustrirajuće da po ceo dan sedimo, gledamo se, ne radimo ništa i DOSAĐUJEMO SE! Nije da sam ja neka vrednica, ali dosada mi baš ne prija. A, nekako mi je bilo bez veze da uzmem knjigu i čitam dok on sedi (ili leži) u ležaljci, pa sam ga po celi dan nosala po stanu, valjala se sanjim po podu, ali opet nam je bilo dosadnoooo...

Kako dani prolaze, uvodimo sve više i više novih aktivnosti. Ove nedelje smo se igrali neke dečje verzije ''šibicarenja'', gradili smo kule od onih kocki koje idu jedna u drugu, crtali, lepili, pravili zvečku od kartona od toalet papira, Čirioza i ukrasnog papira (M je stavio Cheerios-e u rolnu, a ja zalepila krajeve, a evo ga ovde kako igra uz svoju omiljenu pesmu, ''Na, na, na'', Josipa Lisac)skupljali smo šišarke u obližnjoj park-šumi, ...

Nisam tip za sprovođenje komplikovanih aktivnosti za čiju pripremu treba puno vremena, divim se mamama koje svojoj deci prave prekrasne igračke. Moj cilj je da sprečim histeriju igrom, ako je to moguće, a mislim da jeste, i odgajim zadovoljno dete. Uz to da sačuvam živce i da dane koje provedemo zajedno pamtim kao divni, a ne smorni, deo svog života. Jer, tako brzo rastu! Ne želim da mi odgajanje dece postane životni cilj i profesija, ne želim da se jednog dana probudim, shvatim da je odrastao i da mu mama više smeta, nego pomaže, i da se zapitam ''Šta ću sad sa ovolikim vremenom?'' Ali želim da nam taj period njegovog odrastanja prođe u igri, zabavi i učenju o životu, poštovanju prirode, drugih i sebe.